OVO SE NE ČITA BEZ SUZA! Kurir u selu čijih su 500 žena i dece ustaše žive bacile u jamu, a devojčice silovali usred škole! Danas - selo je VASKRSLO!
Možete li da zamislite silovanja devojčica usred škole, krv na zidovima, zaklane, jamu u kojoj je u jednom danu bačeno više od 500 žena i dece? Samo smrt i puštoš. I posle toga Nikoljdan pred tom istom školom, gde očevi bez dece, muževi bez žena, mladići bez majki, braća bez sestara - pevaju! I već sledeće godine udovci se listom žene. Pa i starci. Nezamislivo. Nemoguće. A ipak istinito.
To može samo ovde. U selu koje je doslovce vaskrslo. I koje moramo obnoviti i održati, pa sve i da nijedan Srbin, od ono malo njih, ne ostane. Jer Prebilovci nisu i ne smeju biti kalkulacija, broj ljudi. Prebilovci su simbol.
Još od Višegrada, preko Goražda, pa dalje Foče, put nas vodi čas kroz Republiku Srpsku, čas kroz Federaciju BiH. I tačno po natpisima naziva naselja i tome je l' prvo ćirilični ili latinični, znaš gde si. Tjentište, Čemerno, Gacko, Gatačko polje... Stada prosuta po livadama opasanim hercegovačkim kršom. Ide dolina Bregave - milina. Uživa narod uz reku, plus 40 je. Promiče Stari grad Stolac, prelepi, rustični ostaci moći koju su pojeli vekovi. Preko Dubravske visoravni smenjuju se kubeta i krstovi. Ali i table s mahom prefarbanim ćirilićnim nazivima sela. Kroz Tasovčiće pa po obodu Čapljine, uz njive duvana i lubenica, preko Bregave i levo - stižemo. Prebilovci.
Ne želimo proći Hram vaskrsenja Hristovog. Dok prilazimo odjekuju zvona.
- Doček za posebne goste - sa osmehom će Aleksa Dragićević, crkvenjak, povratnik u rodno selo iz koga je sa šest godina morao bežati.
A uistinu zvoni jer tri se puta na dan odavde prolama znak da još nekog ima. Vazduh treperi od vrućine, muti pogled. Zrikavci šište. Ali iznad svega je spokoj. Kom se ne nadaš. I koji te obuzima. Iako si umoran i nervozan od puta koji se oteže na 10 sati.
Pušta Aleksa vodu u česmu, graške znoja da speremo, da se okrepimo. Sveta je ovde i česma, od kamena sa 13 jama hercegovačkih u kojima skonča oko 4.000 Srba u naletu ustaša. Tek u osvit raspada zajedničke nam države, te 1990. godine, došlo je vreme da se ćutanje i beton skinu s mučenika, a njihovi ostaci '91. dostojno sahrane i opoju. Danas su ovde samo sitni ostaci ostataka, ali koji su svete mošti. Ostale od divljanja nekih novih neljudi '92, kad ih po drugi put ubiše i tadašnji hram u vazduh digoše.
I mimo svega i opet - niče hram. Kakvog nigde nema. Jer i tragedije ko prebilovačke nema. U crkvu ulaziš iz amfiteatra! Kao u grčkoj tragediji. A onda gledaš vaskrsenje. Sveti mučenici prebilovački i ostali hercegovački pogledom nas prate sa zida paraklisa. Freska nasta po njihovim fotografijama. Tople oči učiteljice Stane Arnaut kao da se smeju. Kao da je nisu usred seoske škole silovali njeni nekadašnji đaci iz Gabele, pa zaklali. Pitomo lice Tripka Ćirića tera na suze. Kuća mu nakraj sela u šikari, u njoj nema krova, ni odžaka još od avgusta '41, kad se zanavek ugasi 36 ognjišta u Prebilovcima. Zaklan tad osta Tripko s trogodišnjim sinom Slobodanom u naručju. A ustaše mu ženu i devet kćeri žive u jamu Golubinku baciše. Ispratiše nas usnule oči do kosturnice i naosa na čijim zidovima nema freski. Od poda do svoda samo nepregledne kolone imena - da se ne zaborave...
- Od osveštanja hrama 2015. imali smo više od 70 krštenja i devet venčanja. Sve je to pobeda života na smrću - Aleksa će.
Preko puta hrama - groblje. Iste kolone, ista imena na mermernim pločama. Ista godina smrti - 1941. Potresno. I za nas koji nemamo nikog svog ovde. I posle 84 godine.
Centar sela - čuvena slika Prebilovaca. Dimarice, te hercegovačke kamene kuće, bez krova spuštaju se niz padinu. Zidovi urasli u divlji šipak (nar), smokve i trnje. Ali ima i obnovljenih, malo od donacija stranaca, više vlastitim sredstvima.
Na sredini je ona, belja od svih - mesto zločina i stradanja, te '41. godine, škola "Sveti kralj Milutin". Posle rata dom kulture. Što i danas osta. Otvara vrata sećanja na stradalništvo sela koje imade oko hiljadu duša. I beše velikog atara, bogato. Živelo se od duvana, ribolova u Hutovom blatu, sušenja ribe... Imali i biblioteku od 500 knjiga, ogranak "Prosvete", pa čak i amatersku pozorišnu trupu Diletantska grupa. Živelo život punim plućima...
A onda je došao avgust '41.
- Znajući da ustaše spremaju napad na naše selo i da su u Čapljini i okolnim selima ubijali uglavnom vojno sposobne muškarce, Prebilovčani se sklanjaju u okolna brda, ostavljajući u kućama samo žene i decu, s nadom da ih neće dirati. Oko 1.500 ustaša 4. avgusta napada Prebilovce. U školi muče decu, nagone majke da drže svoje ćerke, koje su imale od devet godina pa naviše, dok ih oni siluju. Udaraju o zid decu koja su plakala, krv na sve strane. Ali ipak, nisu ih, kako se piše, klali i kačili njihova creva - priča nam Aleksa.
Tog 5. avgusta svu nejač odvode, a već sutradan žive bacaju u jamu Golubinku, u Šurmancima, na 15 km odavde.
- U tom jednom danu ubijeno je više od 500 žena i dece. Čak 284 dece do 15 godina. Bilo je i starijih muškaraca koji nisu pobegli u brda. Nema dana od Blage Marije do Velike Gospojine te '41, ni pedlja zemlje u Prebilovcima da nije bilo ubistva. Ubijeno je, po našim dokumentima, po imenu i prezimenu 630 Prebilovčana. A čak ustaše iz Metkovića šalju septembra '41. dopis poglavniku Paveliću da su u jednom pravoslavnom selu pobili više od 800 Srba - kaže.
Prebilovci tad postaju Novo Selo, ustaše naseljavaju katolike iz okoline Ljubiškoga i Međugorja:
- I uživaju naša dobra. Čak je na kući Ćetka Dragićevića sve do poslednjeg rata pisalo: "Srbo, ovo je sad moje. Zauzeo Ante Bunoza".
Ali ne zadugo. Već u septembru dolaze Italijani, te fašisti, zgroženi zločinom ustaša, proteruju novajlije. Preživeli Prebilovčani vraćaju se iz brda. Kad zatiču sve prazno, njih 48 ne želi više da živi. Predaju se ustašama, kolju ih pod selom, u Morinom otoku. Ostaje 172 Prebilovčanina na praznim ognjištima.
Među njima i Spasoje Dragićević.
- Ćaća moj rođen 1912, žena mu bila Toda, majka Jovanka, sinovi Vaso (4) i Moma (2). I jednoga dana ostao je sam. Taj dan bio je 6. avgust. I Sava, naša Draguša, pričala mojoj majci, a ja slušao. Kad su ih ustaše vodile, Sava je sakrivena iza šiblja čula kako Jovanka kaže Todi: "Eto ti taj mali bos u jednu nogu." A ona će: "Nisu mi dali da ga obujem." I on je bos u jednu nogu otišao u jamu. Kako se to mome ćaći desilo, tako i svim drugim familijama - kazuje nam Spasojev sin Aco Dragićević, koji nas prima u kuću, koju sam obnovi, tik pod školom.
Milenko Bato Suhić
Prebilovci se ne pominju bez suza
Milenko Bato Suhić topla srca dočekuje nas u Tasovčićima. Supruga Mladenka seče lubenicu iz njihove bašte. Ko med.
I Milenko, naravno, iz drugog braka.
- Otac je imao jedno dete, stradala mu cela porodica - majka, sestra, ukućani od stričeva. Od 34 Suhića ostala samo četvorica, koji su se sklonili u brda. I danas je, 84 godine posle, svega četvoro Suhića - nas dvoje i dva naša sina, koji su u Beogradu - plače ko kiša.
Prebilovci se ne spominju bez suza.
- U zadnje vreme samo misli. Ovde sam fizički, a tamo mislima. I često u crkvi. Sednem na klupu 10-15 minuta, malo se rasteretim, pa kući. Valjda kako mi se primiče. Rekao sam: "Gde god da umrem, da me u selu sahrane" - reči više nema.
Oko nas stabla smokvi, maslina, limuna, pa čak i palma. Visoka, do sprata. Okolo kuće Dragićevića, sve obnovljene. Za leđima, dok sedimo na tremu, ostaše mi puste kuće bez krova. Preda mnom pogled samo u raj. Ko bi verovao da sam na stratištu. I opet onaj spokoj. Nenadano.
Gledam školu, a vidim pesmu. Neverovatnu i fascinantnu. I Nikoljdan '41. U selu bez žena i dece. Imao je tog dana Mitar Šarić 12 godina, devet meseci i 24 dana, kako će zapisati pred smrt. Jedini preživeo iz svoje porodice. Jedan od pet sad "jedinaca", koji čine novu zajednicu. Sve su izgubili do golog života. Sveće pale na cevi puške, imaju čak i slavski ručak. Goste, naravno, nemaju.
- Neočekivano, čuli smo pesmu u Bulutovoj mahali. Pogledasmo se nemo i začudismo: "Ko peva posle ubistva naroda?" Izlazi grupa zagrljenih ljudi. Skupljaju se ispod škole... Pevaju snažno, muški, s dubokom svešću o teškoj nesreći koja ih je zadesila i istovremeno sa osećanjem potrebe da se dušmanima stavi do znanja - ovde smo, živi smo, pretrajali smo, nismo nestali. Kao po komandi žurno, ustreptalo, pođosmo k njima... Sve živo: Dragići (Dragićevići) Šarići, Ćirići, Tripkovići, Brnjaši (Brnjašići), Ždrakanovići, Suhići, Mirkovići i Ćuk, slilo se, zbilo se u okrugli, veliki muški hor pod školom... Prkosna pesma je postepeno jenjavala... U očima mnogih zaiskrile su suze, a ubrzo i potekle niz lice... - zapisao je Mitar. Jezivo i divno.
Nova čuda zbiće se već sledeće, '42. godine Udovci i starci se žene!
- Nikad nisam imao hrabrosti ćaću da pitam: "Kako si se, bolan, mogao ženiti?" Već '43. rodio se Vaso. I još 17 dečaka i 19 devojčica u ratu. Imena su davali po ubijenoj deci. Tako Prebilovci izađu iz rata sa 255 stanovnika. I ove današnje neženje nisu naučile od te ženidbe u ratu, od te nacionalne svesti - kazuje Aco, koji te '47. dobi neobično ime.
- Aco je zapravo Aleksandar, ali nije se smelo u to vreme dati ime po kralju - veli, te se diči što su Dragićeviće, kako je tvrdio Jevto Dedijer, još Turci u 15. veku ovde zatekli.
Iako je Titova Jugoslavija zabetonirala jame, i o tome se nije smelo pričati javno, znao je sve.
- Međutim, kad se sretnu dva Prebilovčanina stara, a tri pogotovo, nakon zdravljenja i pitanja: "Šta radiš?" ide priča o ratu. Uvek se pričalo, ali samo ovde, u selu. Kad se '59. udala prva devojka iz Prebilovaca Slavojka Tripković, dođe Branko V. Radičević i napiše genijalnu reportažu za magazin Dugu. Svu istinu. I ta je Duga umotana u novine išla od ruke do ruke. Znao sam je napamet, a imao sam 12 godina - priča.
- Ima li šta s vodovodom - odmah će Aco sa Aleksom i životne probleme.
Jer iako je još u vreme rata izbegao u Švedsku, s gospođom Anđom penzionerske dana od proleća do jeseni provodi u svojim Prebilovcima.
- Još ništa - Aleksa će, koji je i predsednik mesne zajednice Prebilovci.
Ono malo duša ovde je na vodi iz bušotine u selu.
- Vodovod bi koštao oko 400.000 maraka iliti 200.000 evra. Opština Čapljina hoće da da pola sredstava, kažu da im se ne isplati cela investicija za svega 35 stanovnika. Za ostatak da se snađemo. Mnogi nam obećavali, ali i dalje ništa - veli Aleksa.
I zaista jesu. Dolazili, javno govorili u kamere i sve zaboravili, mnogi na funkcijama, i iz Beograda i iz Banjaluke. Puna im usta, te pare za vodovod, te kuće će da obnove, pa čak i od škole podignute posle Drugog svetskog rata, od koje zjape goli zidovi, pansion da načine, poklonike da prima... Ispade sve samo srbovanje. I ništa drugo.
Sumrak pada, ali idemo sa Acom do crkve.
- Ovo ti je pola Prebilovaca - veli dok nam put "preče" tri žene.
Tri udovice. Šetaju, krate vreme. Anđa Bulut (76) na štakama. Sitna krhka žena, upala međ te dve "noge", a opet tako vesela.
- Ponovno sam slomila kuk, pukao mi jer je geler stajao na pola centa od kuka. Još od onog 31. maja '92, kad su nas granatirali. Selo potom pada 7. juna, mi svi bežimo, a oni sve pale, našu novu kuću na sprat miniraju - veli Anđa.
I ona dete iz drugog braka.
- Troje dece, žena i otac mog oca ostali u jami, žene i deca braće, 18 iz te kuće Ekmečića - nabraja žena koja neće iz Prebilovaca, iako su joj deca u Herceg Novom, pa će:
- Jedva da nas ovde ima, čak 39 povratnika smo sahranili.
Supruga je sahranila i Mirjana Tripković (76), rođena Čapljinka. Zime provodi kod sinova u Beogradu. Dane u Prebilovcima krati bavljenjem po bašti, pričom s komšikama. Kao i Branka Šarić (63), koja sa sinom osta ovde. Jednim od mladih koje na prste možeš nabrojati.
- Nemam više ni krava, ništa, ne mogu sama raditi, sin povazdan na poslu - Branka će.
Eto ga auto iz drugog smera.
- Još je i prometno kod vas - smejemo se.
Manojlo, sin joj od 27 leta.
- Hoće li koja devojka u Prebilovce? - velim.
- Bogami, teško. Čim se koji naš oženi, pobegne odavde. Ali još sam mlad za ženidbu - smeje se, pa će ozbiljno:
- Prebilovci su mi sve. Svugde idem, sve sam prošao, ali nigde mi nije ko ovde. Iako je sve manje naroda. Valjda će se ponoviti život ovde.
Hutovo blato
Disali na trsku i izbegli ustaški nož
Jezero, trska, privezan drveni čamac, daska za skakanje i stara ležaljka. Idila. Hutovo blato - rezervat prirode. A upravo ovih šest vezanih jezera, na koja dolaze i stranci, oni brdvočeri, da gledaju te silne ptice, spaslo je živote tog avgusta '41. Ovde su i po 24 sata Prebilovčani bili pod vodom i disali na trsku. Tako su izbegli ustaški nož.
Suđenje
Mnogi zločinci se izvukli
Svaki zločin, pa i ovaj, ima ime i prezime. A 1957. Okružni sud u Mostaru izveo je svega 14 ustaša pred lice pravde. Koliko je mario za žrtve pokazuje i to što je porotnik bio i ustaša koji je naseljavao ljude u prazne srpske kuće u Prebilovcima. Glavni zločinac Ivan Jovanović Crni, koji se u maju '45. priključio partizanima, pogubljen je 1958, kao i još petorica njih. Mozak pokolja, brat mu Ludvig Jovanović, dobio samo sedam godina zatvora, a još šestorica zločinaca po sedam-osam godina. I to je sve. Sud utvrđuje da je u jamu bačeno 570 Prebilovčana, a ukupno stradalo 830.
Tu tanku nit koja spaja one prošle, decu iz drugog braka i buduće drže Ekmečići. Dole su, prema Hutovom blatu. Braća Miladin i Ilija, oni iz drugog braka, dvodelnu kuću obnovila.
Miladin petoro dece odškolovao od zemlje i stoke. Branka bila najbolji student Federacije BiH. Stasali, fala bogu, oženio se sin, dve ćerke udale, treća verila... Još jednu da iškoluje.
S druge strane kuće - tri generacije Ekmečića. Ilijin sin Branko 10 hektara zemlje obrađuje, veliki je proizvođač lubenica...
- Svi radimo, baš svi, i roditelji, supruga i ja, sinovi kad nisu u školi. Leti lubenica, paradajz, a zimi plastenici - zelena salata, blitva. I živimo, nećemo nigde odavde - skromno će Branko.
Noć pade na Prebilovce. Koji, gle čuda, imaju uličnu rasvetu. Kroz prozor sobe beli se škola. Palma ulazi u krajičak pogleda. Kakav prizor! Odjednom - prolama se dečji smeh! Cika. Radost. Kakva noć!
Jutro. Deca su stvarna. I divna. Šestoro njih. U kući tik do škole. Celo leto tu je cela porodica, dođu iz Trebinja, gde izbegoše. Gaje i prodaju bostan. Ali narod ovde slabo priča. Zaziru. Razumemo. Pred kućom im puna lenka veša. Ta divna slika života. Najlepša. I pod žicom maleni Petar na autiću. Usred Prebilovaca...
Sutra: Kurir na jami Golubinki
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.